Valdorf pedagogija

Prva Valdorf škola osnovana je 1919. godine u Štutgartu na zahtev Emila Molta, direktora fabrike Valdorf-Astoria, kao odgovor na njegovu želju da učini nešto dobro za decu radnika fabrike. Osnivač Valdorf pedagogije je Rudolf Štajner (1861-1925), austrijski filozof, arhitekta, pisac, pedagog i rodonačelnik antropozofije.

Vrlo brzo nove Valdorf škole i vrtići su počeli da se otvaraju, prvo po Evropi (Austrija, Nemačka, Velika britanija, Hrvatska, Slovenija, BiH itd.), a onda od 1980. god. po celom svetu. Danas postoji preko 1000 nezavisnih škola, 2000 vrtića i preko 600 centara za posebno obrazovanje u 60 zemalja sveta. U mnogim zemljama država finansira Valdorf škole. U Kini je u poslednje 3 godine osnovano preko 1500 Valdorf institucija.

Valdorf pedagogija je obrazovni koncept koji se obraća celovitom biću deteta. S jedne strane podstiče se razvoj ličnosti ( kognitivno, emocionalno i konativno obrazovanje), a sa druge, uvažavaju se zahtevi vremena, obeležja kulture i društva u kojem dete živi. Temeljna vaspitna intencija je da se razviju sposobnosti i spremnost za stvaralački i odgovorni odnos deteta (i kasnije odrasle osobe) prema svetu, a ne puko prilagođavanje određenim društvenim odnosima, vrednostima i normama.

Sve veća specijalizacija, ekološka kriza, dominacija materijalističkog pogleda na svet, kao i preplavljenost medija u svim životnim područjima, dovode do toga da čovek postepeno sve više nestaje iz kulture kao njen subjekt i stvaralac, a umesto toga postaje samo njen konzument i objekat. Valdorfska pedagogija u svojoj osnovnoj nameri nastoji da ponovo osvoji područje ljudskog i da aktivno doprinese njegovom daljem negovanju. Zato je temeljni zadatak ovakve škole da osposobi mlade ljude za aktivno sučeljavanje sa savremenim drustvom, kulturom i tehnikom. To je svet u kojem mladi čovek živi i upravo za život u takvom svetu treba da bude i pripremljen. Međutim, on ne treba da bude tom svetu podređen i da ga bezuslovno prihvata, nego treba da bude sposoban da se prema njemu aktivno i kritički odnosi, kao i da u sebi stvara viziju boljeg i ljudskijeg sveta. U skladu sa tom vizijom može odgovorno da kreira svet. Da bi mlad čovek mogao da raste bez straha od budućnosti, sa pozitivnom okrenutosću prema svetu, njemu je potreban jedan prostor koji mu to na pravi način omogućuje. Time se pred valdorfsku pedagogiju postavlja jedan mnogo širi vaspitni zadatak: telesno, duševno i duhovno zdravlje mladog čoveka.

U Valdorf pedagogiji se gaji individualnost deteta. Ovo se postiže tako što se radi u malim grupama, svako dete se posmatra i prati se njegov razvoj u saradnji između roditelja i vaspitača, metodika rada se prilagođava pojedincu i grupi, što ne znaci da struktura ne postoji. Postoji uređen ritam rada, koji detetu pruža sigurnost, ali u okviru ritma, plan i program se uobličava na osnovu potreba deteta. Takođe, dete ima priliku da se isproba u raznovrsnim umetničkim i radnim aktivnostima (veženje, pletenje, crtanje, slikanje, vajanje, obrada drveta, gajenje biljaka, kućni poslovi, sviranju instrumenta – frule za predškolski uzrast, filcanje), tako da može da otkrije šta ga zanima, u čemu je dobro, a takođe da se osposobi za raznovrsne poslove u budućnosti.