Pedagogija je ta koja poštuje individualnost, koja je slobodna, besmrtna i jedinstvena, a učitelj bi trebalo da bude „pomagač detetova razvoja“.
U prvom sedmogodišnjem razdoblju razvoja deteta čarobna formula vaspitanja glasi – uzor i oponašanje.
U drugom sedmogodišnjem razdoblju životnim je snagama potreban autoritet koji se voli, da bi dete kasnije moglo razviti dobre navike i dobar životni ritam. Mlad čovek tek postizanjem polne zrelosti doseže onu zrelost koja mu omogućava donošenje odluka, razvijanje samostalnog mišljenja i oslobađanje.
Vaspitanje kao zajednički rad učitelja i roditelja
Vaspitanje je u valdorfskoj pedagogiji shvaćeno kao zajednički rad učitelja i roditelja. Organizuju se ,,dani roditelja”, roditelji pomažu vrtiću/školi u skladu sa svojom stručnošću, svaki razredni učitelj barem jednom godišnje poseti roditeljski dom svojih učenika. Valdorfska pedagogija je nezamisliva ako roditelji ne znaju i ne dožive na koji način njihova deca uče i rade i ako i kod kuće ne potpomognu taj rad odgovarajućim ugođajem.
Njen začetnik, Rudolf Štajner, kaže da je u klici biljke začetak budućeg života.
,,Dečji vrtić i roditeljski dom su vrt, deca u njemu cveće, a mi, roditelji i vaspitači, vrtlari koji neguju i čuvaju biljke. Za to je potrebna strpljivost, blagost, ljubav. Čovek je jedino onde slobodan gde radi iz ljubavi, što je osnovni smisao valdorfske pedagogije.“
Osnovna aktivnost deteta zasniva se na ponašanju vaspitača/učitelja, odnosno roditelja i zato zahteva veliku roditeljsku inicijativu i aktivno uključivanje u proces vaspitanja i obrazovanja. Ova koncepcija zahteva da dete ima mogućnost da doživi, isproba (svesno ili nesvesno) vlastiti odnos prema onome što uči.
Program nastave
Valdorfske škole odgajaju svestrane pojedince.
U valdorfskom obrazovanju svi učenici uče matematiku, prirodne nauke i strane jezike. Svi sviraju na instrumentu i pevaju u horu. Svi oni uče zanate, pohađaju časove fizičkog vaspitanja i učestvuju u igrama u učionici. Cilj valdorfskog obrazovanja je da decu izloži širokom spektru iskustava i da u njima razvije mnoga interesovanja i sposobnosti.
Bitno obeležje strukture nastavnog plana i programa valdorfske škole jeste naglašena orijentacija na umetničko (snažni naglasak na nastavu umetnosti i ručni rad) i radno vaspitanje, sticanje znanja u izvornoj stvarnosti ili na primarnim izvorima znanja u školi, kao i izvođenje osnovne nastave po epohama.
Orijentacija na umetničko i radno vaspitanje vidljiva je kroz umetničke aktivnosti: slikanje, crtanje, muziku, plastično oblikovanje, dramsko izražavanje i euritmiju. Crtanje i slikanje prožimaju svakodnevnu glavnu nastavu, a kroz školovanje uvežbava se i sviranje bar jednog instrumenta.
Kroz školovanje deca stiču i mnoge praktične veštine, poput pletenja, lončarstva ili izrade upotrebnih predmeta od drveta ili metala. Smatra se, na primer, da pletenje čarapa i rukavica od vune doprinosi razvijanju matematičkog mišljenja. Materijal i alat kojim će učenici raditi primeren je njihovim sposobnostima.
Svi učenici prođu kroz aktivnosti „od žitarice do hleba“, kao što su cepanje drva, gajenje povrtarskih biljaka i slično. Na višem stepenu školovanja (srednja škola) obrađuje se metal, brušenjem i kovanjem, zatim učenici uče da predu, pletu, tkaju, kroje, prave obuću, obrađuju kamen i uvezuju knjige.
Dakle, učenici tokom školovanja upoznaju niz praktičnih zanata važnih za svakodnevni život čoveka. Sa ovime se započinje već u vrtićkom periodu, gde ručni rad ima posebno mesto u ritmu dana i nedelje, a u skladu sa razvojnim sposobnostima deteta. Veoma je važan deo vrtićkog kurikuluma pre svega zbog razvojne veze sitne motorike i govora i razvoja mišljenja, zatim, zbog negovanja volje, a na kraju, za predškolce, i zbog razvoja radnih navika i strpljenja. Svi ovi segmenti neophodan su preduslov za polazak u školu.
Ideju Volfganga Ratkea da se istovremeno ne proučava više predmeta, već da se misli i aktivnost učenika koncentrišu na jedan sadržaj, dalje je razradio Štajner u sklopu valdorfske škole. Ta je ideja razrađena kao koncept nastave po epohama. Epohe predstavljaju područja koja treba naučiti i zahtevaju intenzivni duhovni rad, a smenjuju se na tri ili četiri nedelje. Ono što se prorađuje ne pamti se samo kratkoročno do sledećeg ispitivanja, nego tone u dugoročno pamćenje i u pravom smislu reči ,,uči se za život“. Od tog su principa izuzete muzičke aktivnosti, euritmija, religija, strani jezik i slični sadržaji, koji su svakodnevno deo programa, ali i one potpomažu glavnu temu nastave.
Važno je naglasiti da u prvih osam razreda nastavu po epohama (tzv. glavnu nastavu) organizuje i izvodi jedan učitelj. Cilj je promovisanje veze između učenika i nastavnika. Kako je to period kad na ponašanje deteta veliki uticaj ima autoritet, osnovni zadatak učitelja je upravo da mu pruže taj autoritet. Takođe, ovaj pristup učitelju omogućava da maksimalno upozna svakog učenika i pomogne mu u optimalnom razvoju. Ostalu nastavu organizuju drugi stručnjaci.
Rituali su neposredno povezani s ritmom koji svojom živošću podstiče dete, a svojim redovnim smenjivanjem stvara poverenje.
U školske rituale spada učiteljevo pozdravljanje svakog učenika, zajednički razgovori, hodanje i pevanje u ritmu, izgovaranje opisnih ocena i slično. U vrtiću se još više insistira na ritmu, kako u okviru jednog dana, tako i na nivou meseca ili godine, pa se aktivnosti planiraju u skladu sa godišnjim dobom ili velikim praznicima konfesije kojoj deca pripadaju.
Razred se doživljava kao zajednica koja zajednički uči, radi i proslavlja u dnevnom i godišnjem ritmu, zajedno proživljava pustolovine izvan škole i njenih epoha i odlazi na putovanja.
U valdorfskim školama ne koriste se audio-vizualni mediji.
U ranim razredima nema računara, iPod-a ili iPad-a ili džepnih računara, jer se smatra da oni deci ne mogu preneti prirodu onakvu kakva ona stvarno jeste, odnosno, stvaraju iskrivljenu, neistinitu sliku o svetu. Polazi se od pretpostavke da sve što mladi treba da nauče, mogu naučiti u objektivnoj stvarnosti.
Ograničena upotreba tehnologije je pojavljuje se u srednjoj školi, tako što se kreće od njenih samih početaka na primer sklapanja kompjutera.
U valdorfskim školama nema klasičnih udžbenika.
Učeničke sveske popunjavaju se crtežima i tekstom o onome što su videli ili čuli tokom školske godine. Na kraju godine ispisana i iscrtana sveska specifičan je udžbenik nastao kao rezultat aktivnosti učenika i nastavnika.
Osim očiglednog materijala i učenja u prirodi, važnu spoznajnu i motivacijsku funkciju imaju i priče (bajke, legende, biografije i sl.).
Valdorfski učitelji opisnim ocenama motivišu učenika i pripremaju ga za izvršenje jednog od osnovnih ciljeva valdorfske pedagogije – celoživotno učenje.