Značaj dečije igre

Miroslav Petrović, valdorfski učitelj, je za naš sajt napisao tekst o tome koliko je igra značajna za razvoj dece.

Igra je vrlo ozbiljna stvar. Sećam se jedne devojčice od 3-4 godine koju je majka zvala da joj nešto pomogne, na šta joj je devojčica veoma ozbiljno odgovorila: „Ne mogu, moram da se igram!“ Igra je u ovom periodu odrastanja važna, isto kao što je i škola u kasnije dobu – i igra i škola pripremaju dete za život. Za dečiju igru možemo reći da je vrlo ozbiljan posao.

Od treće godine deca počinju drugačije da se igraju. Do tada su uglavnom rušili, naredjaju kocke pa ih obore, a sada počinju da „zidaju“ i da prave čitav izmišljeni svet. Da se razumemo, i ta „rušilačka“ faza u igri je deci nasušna potreba. Na taj način oni ovladavaju sebi dostupnim svetom.

Ovaj drugi period je novi kvalitet, to je sada kreativna igra puna fantazije, koja je veoma bitna za kasnije slobodno mišljenje. Problem sd javlja kada se, na primer, igraju deca od 2 i od 4 godine. Ovi stariji bi da prave zamak, a ovi mladji bi da ruše i tada nastaje haos koji je dobro poznat roditeljima dvoje ili više dece. I to traje dok starijem detetu to ne dosadi pa napljeska mlađe. Ako želimo da se umešamo moramo biti posebno obazrivi, budući da su oboje u pravu, a odgovornost ne smemo prebaciti na starije dete, jer je prerano za to. U principu, nije loše da oni to rešavaju sami, pod uslovom da ne ode predaleko; što reče jedan naš profesor: „Tako se deca šlajfuju, glačaju međusobno ćoškove jedan drugome“. I ne zaboravite, i ovde smo im mi uzor, kako mi rešavamo probleme tako će ih rešavati i oni.

Znate koliko može da nervira situacija kada sa nekim pričate i na sve što kažete ili predložite odgovore vam sa „Da, ali…“. Da, ali ima jedno dobro rešenje za ovu situaciju sa igračkama, jedno „Ne, ali…“, to je spas. „Ne možeš da dobiješ nož da se igraš“ (i ne završite rečenicu tu), „ali evo ti ovo parče drveta sa kojim možes sve isto!“, pa mu još i pokažete šta sve može drvo.

Sa 3 godine počinje i fantazija, tada štap postaje konj, a kartonska kutija zamak. Od pete godine primetićete razliku – za štap više ne govore: „Ovo mi je konj“, već: „ Ovaj štap će mi biti konj“ i igraju se sa planom, unapred osmisle ceo scenario buduće igre.

Velika pedagoška tajna na koju stalno treba da se podsećamo je da deca uče kroz pokret, tek ulaskom u pubertet oni dolaze do čisto intelektualnog saznanja i igranja apstraktnim pojmovima.

Igračke su velika tema. Za početak, dobro je kad su od prirodnih materijala, od drveta, vune, voska, svile… Prvo, prijatnije su, a drugo, daleko važnije, je da se fino čulo za dodir razvija pravilno samo na taj način. Prirodni materijali nose u sebi i kvalitete kao sto su toplo i hladno, glatko i hrapavo, što plastika ne može da nadomesti.

Treće, još važnije, je da su najbolje igračke one koje deci ostavljaju mogućnost da koriste svoju maštu. Dakle, gotova Barbika može samo biti Barbika, i sa njom se mogu kreativno igrati samo dečaci kada je počupaju i raskomadaju da bi napakostili sestri. A nama će biti izvor ljutnje sto je upropašćeno nešto tako skupo. Ali ako namotamo malo vune ili napunimo čarapu krpom, to može biti šta god hoćes, i konj i lutka i dvorac i što god naša mašta produktuje. A mašta koju deca tad koriste je dragocena za kasnije mišljenje i logičko povezivanje. Drvene kocke su igračka broj jedan. Kad sam bio mali meni su šahovske figure bile nepresušni izvor zabave. I eto, vidite kako sam sada pametan.

miroslavpetrovic

 

Miroslav Petrović, Valdorf učitelj, pedagog. Od 1995. godine vodi socijalno-pedagošku farmu “Neven” u Meljaku pored Beograda. Od 2007/8. godine vodi razne pedagoško-umetničke seminare.